Paraćin, 28. 3. 2009. godine

Treći Sajam virtuelnih preduzeća, koji je održan u Paraćinu, 28. 03. 2009. godine, bio je glavni razlog da na stručnu ekskurziju krenu tri odeljenja naše škole: učenici odeljenja I2 i II2, obrazovnog profila komercijalista - ogled, kao i učenici  odeljenja I4, obrazovnog profila tehničar modelar kože. U pratnji učenika bile su razredne starešine – profesori Jelena Vukić, Miroslav Stančić i Ivica Milošević, kao i profesor Milošević Mladen.
Poseta sajmu za nas je bila veoma značajna, jer je to bila prilika da vidimo šta nas očekuje naredne godine, budući da naše komercijaliste u trećoj godini očekuje predmet Obuka u birou, odnosno formiranje sopstvenog virtuelnog preduzeća, rad u njemu i nastup na sledećem Sajmu.

Polazak je bio zakazan za u 8 sati ujutru ispred Tehničke škole, kada smo po planu i krenuli putem Paraćina. Prvu pauzu napravili smo u restoranu „Rtanj“ a zatim smo se uputili ka Paraćinu. U Paraćin smo stigli oko 10.30, kada smo i ušli u sportski centar gde se sajam održavao. Učenicima su odmah podeljeni vaučeri za virtuelnu kupovinu na mnogobrojnim štandovima, na kojima je bilo raznih virtuelnih preduzeća koja su nudila brojne usluge, kao i prodaju raznih proizvoda, od slatkiša, mesnih prerađevina, sokova, hotelskih i turističkih usluga, muzičkih noviteta iz raznih produkcija, do obuće i odeće. Interesovanje učenika je bilo veliko, te smo se na sajmu zadržali do oko 13 sati.

Kada smo stigli u Jagodinu, prvo smo posetili Muzeja voštanih figura, gde su izložene figure od voska mnogih srpskih znamenitih ličnosti iz politike, istorije, sporta, kulture i javnog života. Nakon ručka u restoranu „Potoci“ bilo je vremena i za posetu Zoološkom vrtu, mestu koje posetiocima pokazuje širok izbor različitih životinjskih vrsta, od pitona, pirana i majmuna do tigrova, kamila ili lavova.

U povratku, u popodnevnim časovima, na kratko smo posetili i odmaralište u Grzi, između Paraćina i Čestobrodice, da bi se malo okrepili. Nakon toga smo, na razočaranje učenika, krenuli ka polaznoj tački – Knjaževcu. U svoj grad stigli smo oko 20 časova na polazno mesto ispred škole, odakle su se učenici razišli kućama.

Sudeći prema dobrom vladanju i izjavama učenika, ovaj jednodnevni izlet će svima nama ostati jedna draga uspomena. Na kraju treba napomenuti da su ovo putovanje oplemenili i vlasnik agencije – čika Pera, kao i vozač autobusa – čika Sava, koji su se potrudili da ova ekskurzija bude kako prijatna i ugodna, tako i edukativna i poučna.

Kanjiža, 2008. godine

U rano jutro 7. novembra  celo odeljenje krovopokrivača nalazilo se ispred Doma učenika srednjih škola u Knjaževcu, radi polaska na stručnu ekskurziju.

Moram priznati da smo bili veoma pospani, ali je uzbuđenje  nadvladalo i ubrzo je autobusom zavladao žagor. Sa nama je pošao i naš odeljenjski starešina Dragoljub  Ignjatović, koji se brinuo o nama i zbog toga smo mu svi zahvalni.

Naše prvo zaustavljanje bilo je u Boljevcu, tu smo svratili da doručkujemo i predahnemo. Ne putu do našeg odredišta pravili smo još nekoliko kraćih pauza. Stigao je i trenutak da upoznamo odeljenje krovopokrivača iz Ade, gde nas je čekala lepa dobrodošlica. Potom smo svi zajedno otišli na ručak, bolje se upoznali i lepo se družili. Nakon ručka sa drugovima iz Ade otišli smo do Totovog sela. Počeo je da pada mrak i mi smo nastavili putovanje dalje ka Subotici.  Tamo smo posle večere izašli u šetnju i iskoristili priliku da upoznamo ovu zaista prelepu varoš.

Sutra ujutru, posle doručka, uputili smo se ka dugo očekivanoj Kanjiži. Tamo smo obišli Fabriku crepova „Tondach”. Obilazak je trajao nekoliko sati, počevši od mesta gde se iskopava glina od koje se prave crepovi. Tu nam je vodič sve detaljno objasnio, ne izostavljajući ni najmanje detalje. Upoznali smo ceo proces izrade crepova od prerade gline do pakovanja gotovih crepova. Za vreme ručka dobrodošlicu su nam poželeli ljudi zaslužni za uvođenje i stipendiranje našeg smera, kao i ljudi zaslužni za besprekoran rad „Tondach” fabrike. Ono što nas je najviše obradovalo jesu radne uniforme koje smo dobili.

Posle ručka uputili smo se ka Knjaževcu. Bilo nam je žao što odlazimo, ali smo se radovali što ćemo sve doživljaje moći da podelimo sa drugovima iz Knjaževca.

TOTOVO SELO, 2008. godine

Totovo selo je naselje u opštini Kanjiža, na 30km južno od granice sa Mađarskom, a 12km zapadno od reke Tise. Iako nema glavnih puteva koji prolaze kroz ovo selo, ipak se lokalnim putevima vrlo lako i brzo može doći do Kanjiže, Sente, graničnog  prelaza Kelebija i autoputa.
Totovo Selo se prostire na 4.5 km2 ravničarskog predela, stanovništvo je skoro potpuno mađarske nacionalnosti , a broji blizu 900 ljudi.
Postanak naselja – i sam naziv svedoči o tome –vezan je za ime zemljoposednika Tot Jožefa. Naselje je osnovano krajem XIX. i početkom XX veka od strane Tót Józsefa koji je podelivši svoju imovinu, svojim nadničarima i radnicima darovao 72 kuće, bez ikakve nadoknade. Kasnije, 1905. godine je izgrađena crkva, a u drugoj deceniji našeg veka sagrađena je i škola i žandarmerijska stanica, otvorena je i trgovinska radnja mešovite robe. Na takav način se iskristalisalo istorijsko jezgro današnjeg sela na raskrsnici više poljskih puteva.

Prirodna sredina sela je jednolična, ali lepa. U okolini naselja nadmorske visine zaravni kreću se oko 102 m pa je teritorija izrazito ravna, mada ima i nekoliko većih humki.

Paraćin, 28. 3. 2009. godine

Konačno je došao i taj dugo očekivani dan. U ranim jutarnjim satima, krenuli smo na trodnevnu ekskurziju. Iako je bilo hladno, s obzirom na to da smo na putovanje krenuli 29. oktobra, to nije uticalo na naše raspoloženje i želju da što pre krenemo u obilazak zapadne Srbije.

Prvih nekoliko sati, autobusom je vladao san, jer su svi još uvek bili pospani, ali ubrzo je atmosfera postala sjajna. Pevušili smo, pričali, smejali se i vožnja nam je brzo prolazila. Posle nekoliko usputnih pauza, stigli smo do manastira Vavedenje presvete Bogorodice, upoznali smo se sa istorijom manastira i zatim smo nastavili putovanje do Užica. Tamo smo obišli Narodni muzej. Nakon razgledanja muzeja, imali smo dosta slobodnog vremena za upoznavanje grada i za ručak. U tom predelu, naglasak se veoma razlikuje od našeg  i većini učenika, koji su tamo bili prvi put, to je bilo veoma čudno. Put nas je dalje vodio do Bajine Bašta, gde smo imali prenoćište, uz usputni obilazak Kadinjače.

Posle dugog putovanja, predveče smo stigli u Bajinu Baštu. Noćili smo u hotelu ,,Drina’’, koji se nalazi u centru grada. Pošto smo bili umorni i iscrpljeni, u hotelu je sve bilo mirno. Ali, to nije trajalo dugo. Posle večere, spremili smo se i otišli u diskoteku, koja je bila u sklopu hotela. U hotelu je bila još jedna ekskurzija, pa nas je samim tim u diskoteci bilo više nego što smo očekivali. Zbog umora nismo dugo izdržali pa smo se, uprkos sjajnoj atmosferi, polako povlačili nazad u svoje sobe. Te večeri smo sređivali utiske o proteklom danu, koji je po mišljenju svih bio inzvaredan. Profesori su nas povremeno obilazili i bili su oduševljeni jer su shvatili da im nećemo prirediti nikakvu neprijatnost.

Sledećeg dana otišli smo u obilazak Kustiričinog sela, poznatog Drvengrada na Mokroj gori. Tamo je zaista prelepo. U celom selu su kuće od drveta, a na njima su označene ulice mnogih poznatih ličnosti, kao što su: ul. Novaka Đokovića, Brus Lija, Dijega Maradone, trg Nikole Tesle itd. U jednoj kući nalazi se bazen koji je  Kusturica poklonio našem vrhunskom plivaču Miloradu Čaviću. Posetili smo bioskop i odgledali film na engleskom jeziku.

Posle razgledanja Drvengrada i fotografisanja, na naše veliko zadovljstvo, otišli smo na dugu vožnju Šarganskom osmicom. Činilo nam se kao da po nekoliko puta prolazimo istim putem, ali ne, predeli su slični, ali postoje neki detalji po kojima se razlikuju. Imali smo par kraćih pauza u toj vožnji, ali se i ona, nažalost, veoma brzo završila.

Nakon ručka u hotelu, obišli smo jezero Perućac. Tamo je bilo dosta hladno i nismo se dugo zadržali, ali smo videli čari tog jezera. Vratili smo se u hotel i mada smo imali puno slobodnog vremena za obilazak grada, ostali smo u hotelu. Nažalost, padala je kiša, tako da iako smo proveli nekoliko dana u Bajinoj Bašti, nismo uspeli da vidimo znamenitosti tog lepog grada.

Uveče smo opet išli u diskoteku, ali pošto su svi bili iscrpljeni, ubrzo smo svi sedeli u sobama, slušali muziku i pričali.

Posle još jedne neprospavane noći, ostavili smo za sobom Bajinu Baštu i sa puno lepih uspomena krenuli smo ka  Zlatiboru. On važi za jednu od najlepših planina u Srbiji. Približavajući se Zlatiboru, sunce nas je obasjavalo sve više i više, ali kada smo izašli iz autobusa, iznenadili smo se koliko je, uprkos sunčevim zracima, bilo hladno. Posle Drvengrada, najveći i najlepši utisak na nas je ostavio upravo Zlatibor. Iako nije bilo snega kao što smo očekivali, bilo nam je prelepo i svako od nas je poželeo da se obilazak ove prelepe planine nikada ne završi. U restoranu ,,Rujno’’ koji je bio nadomak jezera, imali smo obezbeđen ručak i nakon tog ručka, polako smo krenuli ka Knjaževcu. S obzirom na to da se ekskurzija približavala kraju svi smo bili pomalo tužni, ali ta tuga nas nije sprečila da poslednje sate ekskurzije provedemo pevajući u autobusu i zabavljajući se zajedno sa profesorima na sve moguće načine.

Pošto je ekskurzija protekla u najboljem mogućem redu i bez ikakvih problema, kako učenici, tako su i profesori bili prezadovoljni i obećali smo da će sledeće godine ekskurzija biti još bolja i zabavnija.

Marija Milenović, II2
Milica Đorđević, II2