Uskliknimo s` ljubavlju

Pre dve godine, boravila sam nekoliko dana u Beogradu u poseti kod prijatelja. Predložili su mi da posetim Hram Svetog Save na Vračaru. To mi je i bila želja. Još sa Slavije, ugledala sam između visokih, sivih beogradskih zgrada pozlaćenu kupolu. Kako smo se približavali, pred mojim očima se otvarao širok i prostran plato, na čijem se uzvišenju uzdizao velelepni hram zavidnih dimenzija. Zadivio me je svojim spoljašnjim izgledom i veličinom. Ostavlja lep utisak i osećaj u duši kad ga čovek ugleda.

Ušli smo u crkvu. Osećala sam se sićušna u onom ogromnom prostoru. Šteta, još iznutra nije završen, ali kada budu oslikane sve freske, i kad bude završen oltar, mislim da će hram biti ponos Beograđana. Zavidim im što se takav hram nalazi u Beogradu. Ali nije slučajno baš tamo. Na Vračaru.

Podsećam se malo istorije. Godine 1594. Turci su po naređenju Sinan-paše preneli mošti Svetog Save iz Mileševe u Beograd i spalili njegove ostatke na jednoj poljani na Vračaru. Tu se danas uzdiže Hram.
Pitam se, zar se Sinan-paša i njegova silna vojska, koji su inače muslimanske vere, uplašio mrtvog pravoslavnog sveca? Zar je i mrtav Sveti Sava mogao njima nešto da smeta? A izgleda da jeste, čim su se rešili na taj nedoličan i nečuven postupak: spaljivanje moštiju čoveka koji je mrtav više od trista godina. Uplašili su se od duhovne snage koju je on i mrtav davao srpskom nadoru. U mraku turskog ropstva on je bio svetlost.

Za svoga života, učinio je Sveti Sava mnogo za srpski narod: izdejstvovao je nezavisnost srpske pravoslavne crkve i postao njen prvi arhiepiskop. Podigao je zajedno sa ocem manastir Hilandar – hram srpske srednjevekovne kulture. Podigao je mnoge manastire i škole po Srbiji, i pomogao opismenjavanju srpske dece. Otvarao je i prve bolnice koje su bile pri većim manastirima.

Bio je neumoran u putovanjima po Srbiji u obavljanju svojih dužnosti. Zbog svojih neprekidnih putovanja i iscrpljenosti, u poznijim godinama, uhvatila ga je bolest na teritoriji Bugarske, u Trnovu, gde je umro 1237. godine, 27. januara. Prenesen je zatim u manastir Mileševa.

Narod ga je voleo i osećao strahopoštovanje prema njemu i za života, a i posle smrti. On je postao jedno od snažnih duhovnih uporišta Srba u teškoj borbi za vreme turskog robovanja. Narod je verovao, jer je hteo da veruje da Sveti Sava nije umro, da je živ i da stalno obilazi sva mesta gde žive Srbi. Putuje u liku starca sa bradom i svojim čudotvornim štapom.

Zato su nekada žene po selima strahovale kada u dvorištu ugledaju nepoznatog starca sa štapom. Uvek bi ga sa poštovanjem uslužile. Jer, kažu da je umeo da se naljuti na nerad, na sebičluk. Postoje mnoge priče o Svetom Savi u kojima on uči narod kako da ore, seje, mesi hleb, tka i plete i sve drugo što je potrebno za život, kao pravi otac.

A srpski narod se svom svecu odužio tako što slavi njegov dan, 27. januar. I to je postala slava svih Srba, a posebno škole i đaka. U znak zahvalnosti narod mu je ispevao i himnu.

„Sunce mira, ljubavi, da nam svima sine.
Da živimo svi u slozi, Sveti Savo ti pomozi.
Počuj glas svog roda, srpskoga naroda.”
Jer dok duh Svetog Save živi u srpskom narodu, postojaće i srpski narod.

Branislava Urošević, II2

Uskliknimo s` ljubavlju

Pre više od osam vekova u Srbiji se rodio jedan mali princ. Zvao se Rastko Nemanjić. Bio je bogat i lep i pred njim su bila otvorena sva vrata slave. A on, vođen božjom rukom, pobegao je od roditelja i svih zemaljskih uživanja na jedno pusto mesto, u ruski manastir, gde se zamonašio. Uzdao se u Boga i svojima je poručio da ne brinu, već da se mole i da mu se pridruže.

Vremenom, roditelji mu sve oprostiše i ponosiše se svojim plemenitim sinom koji je na Atosu sagradio tri nove crkve radeći zdušno i predano. Sava je na Svetoj Gori živeo u miru, ali burni događaji u njegovoj Srbiji nisu mu davali spokoja te se dosta zalagao da zaustavi ratove i nesreću i da braću izmiri.

Sava je rano ušao duboko u svest širokih narodnih masa. Postao je jedan od najpopularnijih junaka i vekovima kasnije postao oteleotvorenje jedistva u borbi srpskog naroda za slobodu. Ostao je istorijska ličnost, duhovni i svetovni vođa Srba. Njegov lik prešao je granice naše zemlje. Moštima ovog sveca klanjali su se čak i Turci.

Njegovim imenom počinje istorija srpske književnosti i našeg književnog jezika. Pisao je Sava naše prve literalne sastave, crkvena pravila, biografije, poeziju i pisma. Najznačajniji rad mu je „Žitije Svetog Simeona”, biografsko delo sa mnoštvom istorijskih podataka.

Dok je bio na čelu Srpske pravoslavne crkve, uspeo je da stvori čvrstu crkvenu organizaciju, što joj je omogućilo viševekovno postojanje. Prolazile su godine i decenije, srpska zemlja postajala je snažnija, a o Savi su se pričale legende i pisale pesme. Kada se srpska država raspala pod najezdom Turaka, Sava i crkva koju je ostavio našem narodu bili su oslonac i vera u opstanak. Spaljivanjem njegovih moštiju Turci nisu uspeli da srpskom narodu otrgnu ono što mu je drago – već su samo ojačali duh jednog naroda.
Zbog svega ovoga još od osamnaestog veka Srbi slave dan smrti Svetog Save kao školsku slavu. Ljubav i divljenje Srbi su najlepše opevali u „Himni Svetom Savi” koju prenose s` kolena na koleno sa željom da se sačuva najdraži srpski lik i duh. Zato mu kliču s` ljubavlju, slave ga i žele da se kao i u toj himni sva srpska srca ujedine i žive u slozi.

Tako su Srbi uspeli da pomognu, s` najvećom ljubavi prema svom svetitelju, da se u Beogradu, na Vračaru, izgradi Hram Svetog Save. A on, stasit i odlučan kao i sam Sveti Sava, stoji nasred srpske prestonice da večno traje za pokolenja.

Ana Pavlović,II2

Zbogom, mojih šesnaest godina

Dok kroz stakleno okno mog prozora posmatram kišu, razmišljam o sebi, svojim godinama. Kišne kapi nestaju...
Odlaze u nepovrat, baš kao i godine, kao mladost. Još uvek živim vođena prošlošću, jer ona mi daje snage da prebrodim teške trenutke. Zato, po ko zna koji put otvaram kofer uspomena i sećam se.

Sećam se svega... sve ono već jednom proživljeno kao da bljesne iznova. Sve se to završilo, da bi se sada kao bumerang vratilo. Na tom putu sećanja sustiže me strah, strah od sudbine, realnosti i nepovrata. Lete dani, godine... Prolazi život i ostavlja nam samo sećanja na neke prošle dane, uzdahe, i još otvorene rane, uspomene koje nikada neće izbledeti. Sve se vrti u krug, danas ja, sutra Vi, prekosutra neko treći. Sreća svakog obiđe makar jednom u životu. Negde ostane, negde proleti... Nekada nismo ni svesni da je tu. Bavimo se nekim nevažnim stvarima, gubeći se u mnoštvu besmisla, tražeći suštinu stvari, pokušaj za beg i spas. Svakodnevno pokušavamo da izbegnemo surovu realnost, idući u zagrljaj mašti, iluziji, prolaznosti. Nekada je bolje živeti u snovima, vođeni lepim uspomenama, zaboraviti da svakog od nas čeka drugačija sudbina.

Po prvi put nisam osetila kada je prva pahulja pala i dodirnula zemlju, a pri tom nestala na relaciji između dve planete – devojčice sa igračkom u ruci i devojke sa pregršt neostvarenih snova. Nižem godinu za godinom i tražim početak. Uvek sam bila samo svoja, radila ono o čemu su drugi samo sanjali. Putovala, imala sve što sam poželela... Ne kajem se ni zbog čega jer sam mnogo toga naučila iz svojih poraza, koje sam ponela sa sobom i svrstala ih u svoju kolekciju srušenih i zgaženih snova.

Kako odrastam, imam osećaj da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno da savladam samu sebe, svoju nemoć, svoju nepokretnost. Ne znam kako da opišem taj osećaj, taj mamurluk duše, taj strah od prolaznosti, odrastanja, taj instikt, strepnju, lutanje. Kako rastem, rastu i moja osećanja, moja ljubav, moja tuga. Postajem ozbiljnija, smirenija, osetljivija. Bol i tugu prihvatam sa osmehom i suzama, sa iskrom u oku i nostalgijom u glasu. Polako učim život, navikavam se na prigušene uzdahe i zaustavljene suze, izveštačene poglede i lažno podignutu glavu. Godine su preda mnom... Nova osećanja, nove uspomene... Ispraćam šesnaestu godinu sa nadom da će mi naredna doneti mnogo lepih stvari.

Toliko reči mi se mota po glavi, a tako malo bih sada mogla da kažem. I, još hiljadu reči znam ali, nedostaje mi baš ta jedna kojom bih opisala svoje godine. To je sve za sada, za jedan život, jedan delić drevnog vremena u kojem se obnavljaju sve moje tuge i sve moje radosti... Zbogom, mojih šesnaest godina!

Milica Videnović, II2 [sadržaj]

Maštanje i snovi jedne petnaestogodišnjakinje

 Potrčala sam poljima detinjstva. Na kraju livade postoji staza odrastanja. Treperi mi srce. Kakav je taj svet odraslih? Ja bih kao ptica da poletim. Ja bih da preletim sva kolebanja nesigurne mladosti.

Ja hoću sve i odmah. Da osetim razdraganost mladosti u kosi na vetru. Da veselo skakućem tepihom života. Na rukama treperi nestrpljiva nada, puno naručje želja. Šetam gradom. Od izloga do izloga ogledam svoj lik. Na ulicama puno namrštenih, ozbiljnih lica odraslih. Gde im je osmeh? Da li odrasli moraju imati tako ozbiljno lice? Oči ne svetle istim sjajem. Ja se bojim tog svetla odraslih. Ja hoću svet veselih lica.

Zadovoljstvo mi ozari lice. Moji vršnjaci i ja stvorićemo novi svet. Sve će biti lepše i veselije. Ja tako zamišljam moje sutra, da mi dani budu puni osmeha i veselosti. Da nema oblaka nesreće da mi pomuti dan sunca. Da ne vidim prosjaka sa ispruženom rukom na ulici. Da ne čujem plač nesrećnih. Ne bojim se sveta odraslih jer mi smo mladi, jaki, rešeni da promenimo svet. Želimo da živimo u zadovoljstvu i miru, slozi i ljubavi, da nebo bude uvek vedro i plavo. A sutra kada nas ponese reka života, mahaćemo pticama, raširenih krila prelećemo sve nedaće života. Mi smo deca sutrašnjice, mi smo novi svet.

Jelica Stojović, I3

Moja razmišljanja o sudbini i položaju čoveka u svetu

„Tako je ljudski život udešen da uz svaki gram dobra idu dva grama zla, da na ovoj zemlji ne može biti dobrote bez mržnje, ni veličine bez zavisti; kao što nema ni najmanjeg predmeta bez senke.”

Da nam život uzvraća ono što mi drugima dajemo, ne može važiti, bar ne danas s obzirom na svet u kome živimo. Od kada je sveta i veka ljudi su jedni drugima „podmetali nogu”, zavideli, ogovarali se međusobno i uzajamno mrzeli. Kao odraz međusobne mržnje i netrljivosti među ljudima jesu mnogobrojni ratovi, razaranja i smrt. Ponekad mi se čini da je jako teško biti srećan. Ipak, ako pokušavaš da ne obraćaš pažnju na dešavanja i zle ljude oko sebe, ako se okreneš sebi, svojim principima i idealima, za tebe ipak ima nade.

Preko dosadašnjih iskustava koje sam doživela i padova koje sam iskusila, uspela sam da se podignem jača i snažnija i čini mi se još samouverenija i odlučnija da ostvarim svoje snove i suprotstavim se nedaćama oko sebe. Smatram da su svi ljudi koji imaju nesrećan život, ili ga bar smatraju za takav, u stvari sami krivi za to. Sreća je svuda oko nas, samo je treba spoznati. Sreća se nalazi u malim stvarima koje čine život. Kada čovek to shvati i prihvati činjenice onakve kakve zaista jesu, može da deluje u menjanju i oblikovanju svog života onako kako on to želi. Ako želimo da promenimo nešto pogrešno u ono što je ispravno, ne treba zaboraviti da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samima, prvu i najvažniju. Moramo pronaći svoj cilj i poći odgovarajućim putem ka njemu. Pronaći način da se od sebe pobegne umesto da se u sebe pogleda, najlakša je stvar na svetu. Ako je život put koji treba da se pređe, onda on vodi uvek uzbrdo. Treba gledati pravo ispred sebe, a ne iza sebe, treba ići napred i ne zaustavljati se ispred prepreka i poraza.

„Mi mnogo volimo da imamo, ali ne umemo da živimo od onoga što imamo. Ništa što imamo ne može nas učiniti toliko srećnim, koliko nas može učiniti nesrećnim ono što nemamo.” Uživajmo i proživimo svaki dan koji nam je Bog podario.

Milica Dimitrijević, III3 [sadržaj]

Tajne mog detinjstva

Moje detinjstvo je ostalo sakriveno u osmehu leta, u glasu proleća i jeseni, u kesi punoj klikera zabačenoj u nekom uglu.

Ja volim i pamtim taj svoj svet detinjstva. Vidim pegavog i smeđokosog dečaka kako trči ulicom i zamišlja da je u društvu nindža kornjača dok majka uzaludno pokušava da ga pronađe po kući. Rado se sećam svega... Još uvek ispod starog drveta stoji nečija lutka i sivi kamion crvene boje. Bio sam nestašno i bezbrižno dete okruženo ljubavlju roditelja koji su se večito svađali oko problema da li je neko dete meni slično. To doba zašećerenog mleka je prošlo za tili čas.

Pošao sam u prvi razred. Bože, kao da je bilo juče. Na sunčanim obalama detinjstva milovala su me leta i jeseni, proleća i zime. Smenjivala su se godišnja doba nošena brzinom vetra, a ja sam iz godine u godinu kupovao cipele za broj veće od prethodnih. Sa setom se sećam prvih patika i svog prvog gola. Sećam se nečijih plavih očiju koje su me podsećale na more. Sećam se svega što je vezano za moje bezbrižne godine.

Danas sam na „stopu” odraslih. Nadam se da ću putem koji odaberem koračati kroz ceo život. Zvaću se mladost, prkos i snaga, ali u duši ću ostati jedno dete koje se uvek seća svog detinjstva, svojih najlepših godina.

Miloš Stanojević, I3

U svetu prijateljstva

Kada se kaže bogatstvo, mnogi ljudi pomisle na novac, kuće, zlato... Ali ima mnogo stvari koje se novcem ne mogu kupiti - kao sreća, zdravlje, ljubav... Neke stvari se zaslužuju, kao na primer prijateljstvo.

Veliko je bogatstvo imati puno drugova i drugarica. Tada se osećaš kao da si okružen zvezdama koje sijaju srebnim sjajem. Ali ako joj okreneš leđa, sjaj će nestati i zvezda će pasti... Bez nje ćeš ostati... Ako zvezde sijaju i iznutra, znači da su prave... Tada će one sijati uvek, biti uz tebe bez obzira na mesto i vreme, da li to bilo u po noći ili dana, na nebu ili zemlji, oko meseca ili sunca. Sa njima možeš deliti sreću i tugu, i suze i smeh, male i velike tajne. Od njih možeš zatražiti pomoć i dobiti je u svakom trenutku, a kad zatreba, uzvratiti je. Nećemo se radovati sami, nego u društvu sijati zajedno.

Tužno je nemati prijatelja. To se dešava sebičnim osobama koje misle samo na sebe, koje svoju sreću dele sa sobom. Ako si pravi prijatelj,onda moraš poštovati svoje prijatelje. Uzvratiti im za svaku podršku koju ti pruže, za svaku pomoć, prijateljsku reč, deliti sa njima i dobro i zlo.

Prijatelja treba zaslužiti, a prijateljsto treba negovati kao cveće u bašti... Kao kap rose na gorkom listu orahove krošnje... i videćeš... Bićeš uvek punog srca!!!

Željko Ristić, I3 [sadržaj]

Dramska sekcija Tehničke škole od aprila ove godine priprema novu pozorišnu predstavu „Maturanti 007”, koja će premijerno biti izvedena završnog dana obeležavanja Dana škole, 15. juna, u knjaževačkom Domu kulture.

„Maturanti 007” je simpatična komedija, čiji je cilj da se publika, a posebno učenici i nastavnici, nasmeju svakodnevnim školskim „zgodama i nezgodama” i da se iskreno zabave. Biće prikazana sednica nastavničkog veća, popravljanje ocena maturanata pred komisijom u „pet do dvanaest” i još mnogo „sitnica” koje su sastavni deo svačijeg takozvanog đačkog doba. Napominjemo da u ovoj komediji nema ničeg zlonamernog, a likovi su „potpuno” izmišljeni. Ukoliko se neko u nekom od likova i prepozna, to će zaista biti slučajnost.

Učenici knjaževačke Tehničke škole i profesori srpskog jezika koji su učestvovali u pripremi ove predstave, zajedno sa Slavoljubom Jovanovićem, iskreno se nadaju da će njihov trud kao i prethodnih godina biti nagrađen zadovoljnom publikom prepunog Doma kulture.

Dragana Cvejić, profesor srpskog jezika i književnosti

GLUME:

Martin Mitić, I2
Milan Cvejić, I2
Stefan Radosavljević, I2
Sanela Prvulović, I2
Željko Ristić, I2
Milica Milošević, I2
Martina Jovanović, II2
Ana Nedeljković, II2
Ljubica Kostadinović, II2
Branislava Urošević, II2
Nemanja Božović, II2
Milica Milošević, III2
Jelena Joković, III2
Nebojša Janković, III2
Vladimir Ranđelović, III2
Dušan Stanković, III2
Milena Milojić, III2
Bobana Beatović, III2
Milica Dimitrijević, III2
Marija Stamenković, III3
Vladimir Simić, IV2
Sanja Ilijev, IV2

ODLOMCI I PREDSTAVE "MATURANTI"

Mara: Večeras onim prepotentnim maturantima zaključuju ocene, a u ponedeljak mi preuzimamo vlast.
Jela: Koja crna vlast, sestro slatka. Sad kad se oslobode četvrte godine, profe će da navale na nas jadne i nezaštićene kao gladne vrane.
Mara: Tebi su vrane već popile priličnu količinu mozga pa da što pre iskoristimo ostatak. Slušaj, za dan škole izlazi školski list i mi moramo da napišemo prilog o poslednjem danu maturanata.

   * * *

Mara: Šteta što ne možemo na sednicu nastavničkog veća. Sigurna sam da i tamo može da bude zanimljivo.
Jela: A da mi onako, na suvo, opišemo zbornicu i profesore. Kao, ono, zbornica je mesto gde osim školskih dnevnika i profesora ne uspeva ništa drugo.
Mara: Dnevnik je ukoričena, tajanstvena, teško dostupna i nečitko popunjena evidencija o celokupnom životu i radu svih učenika.
Jela: Strogo je čuvaju od učenika, a rado pokazuju roditeljima. Što je kečeva i izostanaka više, radost pokazivanja je veća.
Mara: Profesori se dele na...

  * *  *

Milka: Zanimljiva reakcija, kolege.Kao da vi znate gradivo svih predmeta, a evo, podvukla sam neke delove kod upisivanja časova:

- Geografija: Utvrđivao sam granice Srbije.
- Istorija: Dovršila sam Cezarov pohod na Kartaginu.
- Fizika: Prvo teorija, a posle smo praktično sa učenicima izazivali elektricitet dodirom i trenjem.
- Fizičko: Najpre zagrevanje i razgibavanje sa učenicima, a onda prelazak na konkretne vežbe.
- Biologija: Ispitivao sam i ocenjivao majmune... [sadržaj]